Vejn Grecki je Kanađanin i defacto najbolji hokejaš svih vremena. Sa Edmontonom je osvojio četiri Stenli Kupa i onda je razočarao naciju prelaskom u Los Anđeles Kingse 1988. gde je ostao 8 godina i naravno više nikad nije podigao pehar lorda Stenlija.
Dve godine kasnije Ojlersi su osvojili još jedan Kup, a zatim i Montreal 1993. i to je sve od Kanađana za 21 godinu. Malo.
Nije malo nego premalo.
Da li je odlazak Vejna u Kaliforniju gde do tad nisu ni znali za hokej (a sad uz Kingse imamo Anahajm i San Hoze) označio neku vrstu prokletstva za kanadske klubove jer kao da se sva moć srušila kad se majstor odlučio za svet glamura.
Treba biti Kanađanin pa osetiti šta im znači hokej. To je religija, to je više od igre, to je sastavni deo razgovora gde se god nađete, od kompanija do kafana, na ulici, na izletu. Hokej je u toj zemlji stvar identiteta. Kanađani su višestruki svetski i olimpijski prvaci, nekad i ne osvajaju medalje kao ove godine, ali prosečni Kanađanin zna kako to preboleti. Ali, da Stenli Kup timovi iz njegove zemlje toliko
retko osvajaju, e to već ne.
Pre 18 godina je Montreal u finalu savladao Los Anđeles koga je predvodio Grecki (kakve li ironije) sa 4:1 u seriji. Ko bi rekao da je to danas poslednji put. Nakon toga samo suze i uvek neuspesi u tesnim završnicama. Ne samo to. Kanađane boli što su Kupove počeli osvajati timovi iz za hokej egzotičnih gradova Tampe i Anahajma gde sunce prži pa baš nije svima do klizanja.
Vankuver je 1994. izgubio od Rendžersa u sedam, a onda za rubriku verovali ili ne čak 10 godina čekanje na novo finale što se naravno nikad pre nije dogodilo. Matrica je ostala ista. Kalgari gubi u sedam od Tampe. Stari dobri Ojlersi se vraćaju u finale 2006. Protivnik je opet egzotičan odnosno Karolina iz Rajlija. Epilog je naravno poraz u sedam. Sledeća je Otava koja gubi u pet protiv Anahajma 2007. i onda smo došli do Vankuvera koji gubi sedmu od Bostona. Pa šta se to događa?
Događa se to da su u američkim timovima Kanađani obilato najbrojniji. Obratite pažnju na nešto. Tim Tomas, golman Bostona, proglašen je za MVP finalne serije. Zasluženo svakako jer je primio samo osam golova na sedam mečeva i bio je mnogo konstaniniji od Roberta Luonga. On je tek DRUGI AMERIKANAC koji je u istoriji NHL (prvo finale 1927 igrali Otava i Boston) najkorisniji igrač finala. Svakako
da je uz Amerikance i dosta Rusa, Čeha, Šveđana, Finaca dalo doprinos ekspanziji NHL-a, ali bez Kanađana bi to bilo nešto sasvim drugo.
Montreal 24 puta šampion (jedna titula iz 1919. kad se liga još nije zvala NHL), Toronto 13, Detroit 11, Boston 6, Edmonton 5. Jel još nešto dovoljno. Ali, od stare slave se ne živi. Ne živi se kad su rezultati u pitanju, ali se živi medijski. Mogu San Hoze, Tampa ili Karolina razbijati koga hoće, ali naslovnice će držati na primer Toronto iako Mejpl Livsi na žalost više ne znaju ući ni u plej-of. Vankuver je
probao treći put i opet nije uspeo. Gledali smo iste scene kao 1994., 2004., 2006., 2007. Ceo grad živi za tim, euforija, emocije, nadanja, svakako i kvalitet, ali trofeja opet nema.
Edmonton, Otava, Kalgari i Toronto ove godine nisu ni ušli u plej-of, Montreal je ispao na startu od Bruinsa. Da nije bilo Kanuksa mogli bi reći da je to propast nalik Atlantidi, ali braća Sedin i društvo su bar malo popravili stvari.
Hokej će se uskoro vratiti i u Vinipeg. Tamo su nekad igrali Džetsi pa su prešli u Feniks i postali Kojoti, a sad će stići Trešersi. Odlaze iz Atlante jer imaju slabu posetu dok će u Vinipegu ljudi jedni drugima sedet na glavi. Eto i to je razlika. Voli se hokej i kad rezultata nema, ali sve ima svoje granice jer titula je titula. Vole Kanađani i kad njihovi ljudi podižu pehare u drugim timovima jer krv nije voda, ali nije isto kad to Krozbi radi u Pitsburgu na primer kao što bi radio u Torontu. Kanadski timovi se moraju pregrupisati koliko god mogu, ovog leta osim Kanuksa koji imaju formiran sastav i videti šta i kako dalje jer u suprotnom brojaćemo i duže od 21 godine, a suze će stizati suze.
Nisam se osvrtao na nerede u Vankuveru jer su svi već videli snimke, a i na kraju krajeva to je ponavljanje 1994. i to je nešto što je svaki poznavalac hokeja i očekivao jer ta strast je već opisana u prethodnim redovima. Verujte, bilo je tamo pljačkaša, ali zaista su živce pogubili i neki sasvim pristojni ljudi jer vole svoj klub i taj sport. Vole ga i u Bostonu. Medvedi su prvi i svaka čast. Da su pobedili neki
američki tim u finalu sigurno bi više pisao o njima, ali razumite da i moja malenkost čeka 21 godinu pa je to jače od mene. Bruinsi su imali i dosta navijača na ovim prostorima i zbog Milana Lučića čiji je otac iz Bosne i Hercegovine, a ima i kod njih mnogo emocija jer su prethodni Stenli Kup osvojili 1972. Članovi su originalne šestorke i veliki su klub tako da svakom koje navijao za Vankuver lakše pada poraz kad se zna da je stigao od institucije. Bruinsi to i jesu kao i njihov grad koji u poslednjoj deceniji ima pregršt titula Patriotsa i Red Soksa kao i jednu Seltiksa.
Sledeća sezona počinje u oktobru i tada će Kanađani krenuti u novi lov. Jednom će i ovo čekanje proći. Stenli Kup će kad tad završiti opet u Kanadi, ali pitanje je kad jer u NHL-u za čas dođe do preokreta.
Ostaje čekanje i večno pitanje: Vejne, zašto nisi ostao kući? Možda bi sve bilo drugačije.
Promo
Stigli prehrambeno-higijenski paketi za socijalno ugrožene
Uoči praznika: Donacija iz Mozzarta za javnu kuhinju "Mozaik prijateljstva"
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora/ica, a ne nužno i stavove portala SportSport.ba te portal ne može i neće odgovarati za sadržaj tih kometara. Komentari koji sadrže vrijeđanja, psovanja i vulgaran riječnik mogu biti uklonjeni bez najave i objašnjenja, ali to ne obavezuje SportSport.ba da obriše sve komentare koji krše pravila. Čitanjem prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim uvjerenjima.
