Sve se zna o jakom Zagrebu

Zagreb je osnovan 1922., a u SFR Jugoslaviji je bio prvak devet puta (1948., 1949., 1954., 1956., 1957., 1962., 1963., 1965., 1989.). Međutim, od sredine šesdesetih pa sve do pred kraj osamdesetih Zagreb nije predstavljao silu u tadašnjoj vrlo jakoj ligi, a uspon počinje dolaskom u klub Zorana Gopca, i tada i sada alfe i omege ne samo Zagreba već i hrvatskog rukometa. Okuplja se generacija domaćih momaka sa Gudeljom, Tomljanovićem i ostalima pa samo dve godine pre raspada zemlje stiže titula. Zagreb je u nezavisnoj Hrvatskoj jedini šampion sa 20 titula dok su Kup uzeli 18 puta i samo u dva navrata Metković i to 2001. i 2002. sprečava Zagreb da osvoji apsolutno sve na domaćoj sceni i ta dominacija će verovatno trajati i narednih godina.

Međutim, i na međunarodnoj sceni Beli imaju velike rezultate. Još 1992. i 1993. su osvojene dve evopske krune koje imaju još veću vrednost ako se zna kakav je tad situacija vladala. Zagreb je trofeje osvojio pobedivši u finalu TEKU Santander i Wallau-Massenheim, a onda su čak četiri puta gubili finale i to 1995. od Elgoriagge, a zatim tri puta za redom od Barcelone (97.,98.,99.). Zagreb je 2000. do danas poslednji put došao do polufinala. Posle toga su tri puta za redom četvrfinalisti Lige prvaka, a 2004/2005 nakon što su bili treći u grupi prebacuju se u KPK gde dolaze do finala i gube od Ademar Leona.

Narednih sezona uglavnom se vrte oko Top 8 i 16 pa su u osmini finala ispadali 2010. (Barcelona) i 2011. (Rhein-Neckar Lowen), a u četvrfinalu 2006. (Flensburg) i 2009. (Kiel). U sezoni 2006/2007 bili su u Ligi prvaka treći u grupi iza Flensburga i Medveda, a u KPK su došli do polufinala gde su nakon pobeda nad Krasnodarom i Konstantom ispali od Ademar Leona. U sezoni 2007/2008 igrali su u drugoj fazi kad su Flensburg, HSV i Portland San Antonio pobedili kući, ali su od svih izgubili u gostima. Prošle sezone su sa Bosnom u Sarajevu odigrali 26:26 dok su u Zagrebu pobedili sa 34:15, a protiv Konstante i Sent Peterburga su imali po dve pobede, Flensburga pobedu i poraz i Ciudad Reala remi i poraz. U osmini finala protiv Lavova kući su odigrali 27:27 i u gostima izgubili 31:28.

Zagrebova trenerska klupa je poznata kao vruća prvenstveno zbog uticaja Gopca pa smo prošle sezone imali i nemile scene prilikom odlaska Nenada Kljaića (pre njega bio tandem Senjanin Maglajlija - Mirko Bašić) koga je zamenio Ivica Obrvan (finale Kupa IHF sa Gorenjem). Što se kadra tiče, ovi igrači su završili prošlu sezonu sa tim da su neki već otišli: Marin Šego (1985, golman), Ivan Pešić (1989, golman), Gorazd Škof (1977, golman, Slovenija), Ljubo Vukić (1983), Manuel Štrlek (1988), Zlatko Horvat (1984), Gyula Gal (1976. Mađarska), Marino Marić (1990), Tonči Valčić (1978), Jakov Gojun (1986), Nikola Špelić (1991), Ivano Balić (1979), Marko Tarabochia (1988), David Špiler (Slovenija, 1983), Luka Stepančić (1990), Goran Bogunović (1989), Marko Kopljar (1986), a sigurno su otišli Adnan Jaškić (1984, BIH) i Michal Kopčo (1988, Slovačka).

Zagreb evropske utakmice igra u Areni (15.200), a prvenstvene u manjim mestima. Klub je imao dodatak Badel 1862 Zagreb (1992-1995) i (1997-2001), Banka Croatia Zagreb (1996) i od februara 2007. Croatia Osiguranje. Za Zagreb je igralo sve što vredi u hrvatskom rukometu (jedini važan član Kauboja koji nije igrao za Bele je Pero Metličić), ali i stranci poput Igora Lavrova i Senjanina Maglajlije. Igrali su Patrik Čavar, Slavko Goluža, Nenad Kljaić, Iztok Puc, Vlado Šola, Blaženko Lacković, Bruno Gudelj, Ratko Tomljanović, Igor Vori, Domagoj Duvnjak, Mirza Džomba, itd.