Neshvaćeni genije: Ivano Balić

Svaki istinski ljubitelj rukometa sa prostora ex-SFRJ navijaće dakako za Hrvatsku, ali šta god da bude, više nije ništa isto. Nema njega, nema Ivana Balića.

Sve brojke, sve trofeje, sve datume vazane za najharizmatičnijeg i najboljeg rukometaša sveta svih vremena odavno znate. Splićanin je karijeru počeo graditi u Metkoviću, pa Portland San Antonio, Zagreb, sad Atletiko. 

Tačno 1. aprila napuniće 34 godine i ove zime odlučeno je da reprezentaciji više nije potreban. U redu, odluka je odluka, ali po ko zna koji put, po milioniti put na ovim prostorima to nije urađeno na lep način. Nikoga ne treba moliti, nikome se ne treba klanjati, ali ovakav genije za rukomet nije zaslužio situaciju koja je sad na snazi.

A rešetanje je počelo.

Kolege iz Hrvatske se žale da ih izbegava, pa je izjavu dao samo Špancima, a komentari u domovini su 50-50, jednima je žao, drugi su preko noći zaboravili. I tu dolazimo do odlučujuće stvari. Zaboravljeno je ono ključno što je Ivano dao rukometu.

Dao mu je imaginaciju, duhovitost, lucidnost, čaroliju i to je još vrednije od medalja. Rukomet je uvek bio iza fudbala i košarke, a Ivano mu je dao i marketinški štih, podigao je čitav sport. Duga kosa, opuštenost, izgled koji više priliči filmskoj ili muzičkoj zvezdi, pa je i to nateralo i one koji nisu prije bili rukometni fanatici da počnu ići u dvorane.

Znao je Balić i loše odigrati, znao je i pogrešiti, ali i to je normalno. Međutim, kad ste tako dobri, kad ste tako drugačiji od drugih, javlja se ono što je tako svojstveno i u Zagrebu, i Sarajevu i Beogradu. Ruši ga, traži mu dlaku u jajetu, vagaj svaku Ivanovu popušenu cigaretu, svako popijeno pivo ili izlazak u grad i pomnoži to sa puta 10 zaboravljajući  pri tome da je parket jedino, apsolutno jedino mesto gde je rukometni Mozzart bio dužan da polaže račune.

I nigde drugde, a Ivano nije tip koji će nekom polagati račune. Nikad, ni u igri gde jako često čak i vrhunski saigrači nisu shvatali njegovu viziju. On je uvek bio svoj. Stoički je podnosio i kritike, ali kako je vreme išlo i njega je počelo da tišti. Postao je svestan da dolazi vreme u kome nije potreban.

Varaju se oni koji misle da je to hladno podneo. Nije. On je Dalmatinac, vruća mediteranska krv, emotivac, ponekad prgav, ali dobra duša. On ima preveliko srce. I gde se to vidi? Pa i u igri naravno. U njegovoj izvedbi koja je simfonija.

Otiđite po dvoranama ne samo Hrvatske, može i BiH, Slovenije, Srbije, Crne Gore, Makedonije i pitajte dečicu koja igraju rukomet ko im je idol, koga najviše vole, šta bi voleli da budu kad porastu. Odgovor znam jer sam pitao. Uvek i uvek Ivano Balić.

Slikao sam se jednom sa njim. Zagreb je igrao sa mojom Bosnom. Rekao mi je hvala nakon slikanja. Čuj hvala. Pa ti si moj idol čoveče, hteo sam te izljubiti. Ali, drugi put ću to kad budemo imali intervju, veliki, dug, filozofski pomalo. 

Hrvatska će uvek biti sila u rukometu, taj divni sport će se igrati dok je sveta. Bilo je velikih igrača, ima ih i sad. Ali, jedna epoha je pri kraju. Epoha za koju ćemo mi koji smo bili sretni da živimo u ovo vreme moći reći da smo uživo gledati najboljeg. Ne znam hoće li ostati u rukometu kao trener, ko zna, nije čak ni skroz zatvorena opcija da se vrati u repku, ali to je već teorija i ostavimo je strani.

Možda je i svejedno da li će biti u rukometu jer on je tip koji će možda provoditi vreme pecajući ili šta već. Dosadno mu neće biti. Neće jer njegov ogromni intelekt i harizma ne mogu dopustiti da i to što će raditi neće biti fenomenalno. Hvala ti Ivano, hvala majstore što postojiš zbog nas koji smo te shvatali i koji te volimo.