"Štilić je 'prodao' Lewandowskog i taman kada je došao red na mene - ode iz kluba" · Intervju

Ubiparip je počeo u Vojvodini, igrao potom za nekoliko timova u Srbiji, a onda 2011. godine došao je taj poziv koji se ne odbija - Lech. U Poljskoj je proveo nekoliko godina, ali nije uspio da dođe ni do 100 nastupa, pošto su nesretne okolnosti i razne povrede uzele maha.

Igrao je u Mađarskoj za Vasas, a i taj period pamti po lošem, pa je potpisao za Novi Pazar, opet se otisnuo za Poljsku, a onda sreću pronašao u BiH.

Prvo je oduševljavao golovima navijače na Grbavici u dresu Željezničara, a upravo tom klubu je nedavno zabio gol u dresu Tuzla Cityja. Kada se podvuče crta, iza Ubiparipa je jako lijepa i zavidna karijera, dosta sretnih momenata, nekoliko trofeja, ali uostalom u 30. godini i dalje je "živ", trči, zabija, uživa u onome za šta se odlučao kao dječak i na pitanje da li je ikada želio da bude nešto drugo, odgovorio je precizno i vrlo brzo - ne. 

Kako je protekla ova dvosedmična pauza zbog reprezentativnih nastupa? Jeste stigli da se odmorite?

"Jesam, odmorio sam se, sigurno da je svima malo godila ova pauza, da se malo odmorimo, da vidimo porodicu, ali evo sada smo već u punom pogonu i čekamo narednu utakmicu".

Već neko vrijeme ste Sarajevo zamijenili Tuzlom, da li Vam je prelazak na sjever godio?

"Super je, miran grad, manji je od Sarajeva i malo me podsjeća na moj Novi Sad, tako da mi je ovdjde lijepo. Bilo mi je jako lijepo i u Sarajevu nekoliko mjeseci, a sada mi je i ovdje divno i nemam ništa protiv da se tu zadržim duži period".

Je li bio dobar izbor potpis za Tuzla City i jeste li zadovoljni samom organizacijom kluba?

"Naravno da sam zadovoljan i drago mi je što sam pristao da dođem u ovaj ambiciozni klub. Uvijek može bolje, ali u klubu se trude da imamo sve potrebne uslove koji su neophodnida bismo mogli da ostvarujemo dobre rezultate. Uslovi su kod nas inače lošiji nego u Evropi, ali to je tako u kompletnoj BiH i u regionu. Možemo reći da je na nekom zadovoljavajućem nivou. Ali zaista ljudi rade sve da imamo fantastične uslove i nemamo se pravo žaliti".

Igrali ste pred 50.000 bučnih navijača u Poljskoj, a danas se desi da igrate pred 400-ak ljudi...

"Na mečevima Lecha je bilo po 50.000, a ta regija u kojoj je Lech je zaista velika i svi tu navijaju za Lech, ali inače baš dosta ljudi u Poljskoj dolazi na stadione. Meni je bilo pravo uživanje igrati na takvim stadionima i pred tolikim brojem navijača. Oni su napravili vrhunske stadione zbog Evropskog prvenstva i baš kada sam ja došao, stadioni su bili u fazi sređivanja i šminkanja".

Je li bilo određenog straha od tuđine, nepoznatih ljudi, drugog jezika, izazova... kada ste tek došli u Poljsku?

"Ja sam kao mlad momak došao u Lech i tada nisam ni razmišljao na taj način i nekako nisam ni stigao. Kada si mlad, poletan s i i samo razmišljaš kako ćeš da se dokažeš. Bio sam dugo u Lechu, ali imao sam dosta problema s povredama i dosta sam bio odsutan s terena i to mi je nekako pokvarilo taj boravak u Poljskoj. Ipak, jedan neopisiv je osjećaj igrati pred punim stadionima. Ovdje je drugačije, mada je Željo imao dobar ambijent i kada se igra sarajevski derbi to izgleda dobro, ali u drugim mečevima je manje ljudi na stadionu, nažalost. Tuzla City je manji klub, tek se pojavio na ovoj sceni, ali vjerujem da će s vremenom biti sve više publike koja će nas bodriti i gledati".

Veliku pomoć po dolasku u Poljsku ste imali od Bosanaca Semira Štilića i Jasmina Burića?

"Semir Štilić je moj veliki prijatelj i dan danas i mnogo mi je pomogao u životu. On i Burić su me dočekali kao svoga tamo, primili me u svoje društvo i dan danas smo veliki prijatelji i često se vidimo. Semirov otac Ismet i majka su mi puno pomogli dok sam bio u Sarajevu i oni su mi uljepšali taj boravak. Svakodnevno smo se družili. Ne mogu im se nikada zahvaliti za sve što su uradili za mene. Od srca im hvala".

Ko god poznaje Štilića i ko je barem malo gledao njegove igre, smatra da je mogao i puno više i da je jednostavno nevjerovatan talenat.

"Semir je zaista majstor fudbala, prava desetka i bilo je uživanje igrati s njim. To je najbolji igrač s kojim sam igrao u karijeri i malo ko ima takvu tehniku. On je napravio izuzetnu karijeru, ali naravno da je mogao još više. No, to ne može sam on da odluči, postoji još dosta kockica koje trebaju da se poslože. Ipak, kako god, mislim da je ostavio ogroman trag u Poljskoj, najbolji je stranac koji je tamo igrao i mislim da je napravio ogromnu i zavidnu karijeru".

Je li bilo derneka u Poljskoj? Više Balkanaca na jednom mjestu u Evropi, pa i ne obećava baš mirne noći...

"Haha, pa tamo nema naših kafana. Mi smo izlazili u neke njihove klubove, ali to nije ono što mi imamo ovdje kod nas. To bi bilo poslije nekog derbija ili tako nešto, ali ništa posebno i nešto što bismo hajde da kažem okarakterisali kao loše".

U Lechu ste imali priliku da sarađujete sa Joseom Mariom Bakerom, legendarnim veznjakom Barcelone. Ponosni ste?

"On je bio trener kada sam tek stigao u Lech i fino smo sarađivali. Igrao je u Barceloni i sigurno da je čast da vas trenira jedna takva osoba. Nije se dugo zadržao, ali imali smo jako dobru saradnju i on me hvalio par puta u nekim razgovorima".

Mađarska baš i nije bila zemlja koju se rado sjetite?

"Poslije Lecha sam došao u Mađarsku nakon što se nisu odradili neki transferi. Otišao sam tamo razočaran iz Lecha, kasnije sam imao problema s povredama, ali vidio sam da mi to ne prija i da mi ne ide i nakon pola godine sam otišao. Imao sam neke privatne probleme i taj period mi nije u lijepom sjećanju".

Ponuda Zvezde?

"Neke se stvari prosto ne poklope. Otac nije želio da igram u Zvezdi i Partizanu. Potom, bilo je razgovora raznih, jednom ja nisam htio da idem, pa onda klub nije želio da me pusti... Jednostavno, ne desi se na vrijeme, karijera ode u nekom drugom pravcu i to je to. Ne možeš na sve utjecati".

Kako biste opisali avanturu na Grbavici? Navijači Želje su imali jako pozitivno mišljenje o Vama...

"Dao sam sve od sebe u Želji i išlo je dobro. Imali smo dobre rezultate, sve smo do kraja držali, a onda smo nekako uprskali u zadnjih nekoliko utakmica i nismo osvojili titulu. Uzeli smo Kup, ali klub kao što je Željo želi sve. Sve je bilo lijepo sem te završnice. Da smo osvojili titulu, to bi bio savršen boravak".

Šta Želji nedostaje da bude prvak?

"Ne znam šta bih vam rekao. Možda ne može sve sad i odmah. znam da je prošlo nekoliko godina, ali mišljenja sam da i trener i igrači prosto moraju jedan vremenski period da provedu zajedno, da se to sve uklopi i da dodaješ na nekim pozicijama jednog-dvojicu igrača, a ne da se konstantno mijenja pola tima. Mislim da je to nešto što fali da se napravi iskorak. Kod nas na Balkanu nemaju strpljenja. Pritisak uvijek postoji, ali moraš da malo istrpiš, da sačkeaš jedan period i onda ćeš dobiti rezultate".

Broj 51 na dresu?

"Zanimljivo da su me svi pitali za taj broj. Kada sam došao u Želju, rekli su mi da biram broj. 'Koji?', upitao sam. 'Od 33 pa prema gore!', rekli su mi i ja eto uzmem broj 51, koji i danas nosim. Ispalo je kul".

Momenti kojih ne želite da se prisjećate?

"Povrede su nešto što ću da pamtim po lošem, a ustvari ne želim ni da ih pamtim. Te povrede u Lechu, kada sam bio mlad, bile su nekako i najteže. Tu sam bio malo i pao psihički, ali uz pomoć porodice i prijatelja sam to sve prevazišao i hvala Bogu ispalo je dobro".

Lijepi momenti?

"Sve te velike utakmice u Poljskoj, a bilo ih je zaista raznih".

Postoji li klub za koji biste, da imate priliku, potpisali već sutra?

"Nemam neki klub u kojem bih želio da igram. To je možda bilo kada sam bio mali, ali stvarno kasnije nisam imao neki klub u koje bih posebno da igram".

Lewandowski, Rundevs..

"Artjoms Rudnevs je davao dva-tri gola po utakmici, on je došao kao zamjena za Lewandowskog, a onda sam trebao ja da ga naslijedim jer su ga planirali prodati i nekako su mene spremali. Međutim, Rudnevs se duže zadržao, davao je golove kao na traci. Štila (Štilić, op.a) im je sve golove namještao, a taman kada je došao red na mene, on ode. Semir je doslovno štimao golove i Lewi i Rudnevsu, imao je mnogo asistencija i uvijek sam se zezao kako je otišao u Ukrajinu baš onda kada je trebao da mene 'pogura' asistencijama. Da je ostao, vjerovatno bi i meni bilo lakše, možda bih i ja stopama Lewe (haha)".

Najluđi saigrač?

"Ne pamtim sada da sam u Lechu imao takve 'ludake', a ovdje bih istakao golmana Fejzića koji je pravi šaljivdžija i koji voli da se zeza, mada su svi jako dobro raspoloženi i spremni za šale".

Planirate li da ostanete u Tuzli?

"Pa za sada planiram da ostanem tu, pravi se jako fina priča i dobri su planovi, pa bih volio da se to i ostvari. Imam ugovor, tu sam za sada, pa vidjet ćemo. Pokušat ću da ispoštujem to što smo dogovorili".

Šta Vas najviše nervira?

"Tereni, uopšte i kod nas, fudbal bi drugačije izgledao da su bolji i ljepši tereni. Nije isto gledati utakmice kod nas i u Mađarskoj, iako ni tamo fudal nije ništa bolji, ali imaju bolje terene i sve je onda ljepše. Valjda i kod nas mora da se krene jednom, eto Željo je napravio dobar teren".

Omiljeni igrač?

"Kao klinac sam volio da gledam Thierryja Henryja, koji je igrao u Arsenalu fantastičan fudbal. Nije mi baš bio idol jer nemam idola, ali njega sam zaista volio da gledam".

Pratite li fudbal na TV-u?

"Jako rijetko, jedino kada je Liga prvaka, neki veliki derbi, ali ovako rijetko".

Je li novac uništio fudbal?

"Sigurno da je fudbal otišao u nekom drugom smjeru. Nekako se sve promijenilo i mislim da nijedan igrač ne vrijedi 180 ili 222 miliona eura. Koliko bi onda Zidane vrijedio? Ali vrijeme je tako došlo, šta da se radi".