Svako svoga ata hvali!

Koga je on vodio i šta je osvojio "običnom" umu, bez trunke fenomenološkog u sebi, najbitnije je pitanje što obično izazove žučnu raspavu, nekada revolt. Sukob mišljenja je pri spomenu nekoga ko nije bogzna koga vodio - neminovan.

Da se tako vrednuje, bilo bi onda nemoguće da iko ikoga trenira jer svako je morao od nečega početi. Svako je u početku bio nedokazan, samo što su neki bili "jednakiji" od drugih.

Da li je Vinko Marinović dobar trener? Husref Musemić? Slaven Musa? Admir Adžem?

Pođimo od pretpostavke da ne možemo znati jesu li dobri treneri, jer "šta su to oni vodili i šta su osvojili".

Fenomenološki pristup

No, oduzimamo li tako apriori svaku mogućnost za dokazivanjem? Ako ne možemo reći da su dobri, koji to valjan razlog imamo za konstataciju da su dabogsačuva, da veze sa životom nemaju.

Na kraju krajeva, zašto fudbalu pridavati epitet nečega u čije je tajne preteško prodrijeti. Kao da je nuklearna fizika, pa eto, da bi bili stručnjak morate završiti Sorbonu.

Problem je u nečemu drugom! U ljudskoj prirodi kojoj je bliže "svoje". Svačije njegovo je bolje ili barem draže, od bilo čega tuđeg, pogotovo neprovjerenog.

Krenimo s primjerima.

1. Slaven Bilić je renomirano trenersko ime. Kako je to postao? Tako što mu je neko dao šansu (HNS) da kao pametan, karakteran momak vodi  mladu reprezentaciju Hrvatske, a malo potom je preuzeo A tim. Prije toga nije vodio nikoga, niti se dokazao osvajanjem trofeja. "Samo" je dakle pametan.

Napravivši nešto sa reprezentacijom koja ima ogromnu reputaciju priskrbio je i svoju vlastitu. Načinom vođenja, ponašanjem, kompletnim svojim habitusom stekao je ime u Evropi. Međutim, da li bi vodio West Ham da nije bio nekada igrač ovoga kluba i da mu neko (HNS) nije dao šansu da vodi prvo mladu, pa onda seniorsku reprezentaciju? Teško!

2. Robert Prosinečki bio je njegov pomoćnik. Pametan čovjek neće izabrati nekoga ko nema fudbalskog štiha ili ko je glup. No, Robert, premda igrao i u Realu i u Barceloni, teško ili gotovo sigurno ne bi vodio Crvenu zvezdu da nije legenda ovoga kluba. Beograđani su "svome" dali šansu, a iskustvo koje je tu stekao odvelo ga je u Kayserispor, potom u Azerbejdžan.

Možda su i Bilić i Prosinečki mnogo bolji fudbalski treneri nego što zaista jesu, možda su bolji od Zinedinea Zidanea, no teško da će ikada sjesti na klupu Kraljeva. A možda je i Husref Musemić za njih Ernst Happel, ali on nikada neće dobiti priliku da, recimo, vodi Zvezdu ili pak Maribor.

U tom kontekstu treba posmatrati neafirmiranost domaćih trenera. Najtrofejniji naš (ako ga smatramo našim) stručnjak je penzionirani Duško Bajević. Sve što je napravio, napravio je u Grčkoj. Tamo je bio svoj na svome i teško da bi dobio priliku, recimo, u Francuskoj.

Tamo i ako neko naš dobije priliku treba da bude Vahid Halilhodžić. Ali, kako je Vaha krenuo. Tako što je vodio Velež u kojem je igračka legenda, pa onda francuski Beauvais, marokansku Raju Casablancu i kada je več bio trenerski zaboravljen Lille u petnaestoj-šesnaestoj ligi,  pa se dokazao. Ljudi su ga u Francuskoj znali kao igrača i to je bilo presudno. Možeš ti pobro biti Ancelloti, ali ako te ne znaju ljudi i ako ti ne daju priliku, džaba ti je.

Primjer Juliana Nagelsmanna

Da li je Julian Nagelsman dobar trener? Strateg Hoffenheima koji samo što je ušao u četvrtu deceniju života svjetska je trenerska senzacija. Počeo je kao pomoćni trener kadeta ovog njemačkog kluba i pred njim je sjajna karijera. Da li nam to garantuje da bi na oranicama Premijer lige uspio Mladost iz Doboja kod Kaknja izvesti u Evropu...

Generalno, previše se bavimo time ko je šta vodio, a ne koliko je ko darovit, koliko ko potezima, makar sitnim, sugerirao da ima u njemu nešto.

To što Dragan Jović ili Amar Osim ne mogu voditi Crvenu zvezdu, Hajduk ili Mainz ne govori o njima kao lošim trenerima, već o ljudskoj prirodi. O tome da postoje neke zakonitosti koje vladaju u životu, pa tako i fudbalu. Na cijelom svijetu, osim u Bosni i Hercegovini.

Kao kada bi razmatrali ko je bolji gitarista ili slikar. Do tada samo možemo pričati u terminima ko je šta bio kao fudbaler.

Ko je ko u BiH

Najveća trenerska imena iz Bosne i Hercegovine su naši proslavljeni fudbaleri. Krenuvši od Ivice Osima (kojem je također neko dao šansu u Željezničaru, a da prethodno nije imao nikakvu trenersku reputaciju), preko Vahida Halilhodžića, Duška Bajevića, Safeta Sušića do Mehmeda Baždarevića ili Mehe Kodre. I oni su treneri samo zato što su bili vrhunski fudbaleri.

Danas, vrlo je malo trenera na najvišem nivou, koji su bili ektremno dobri fudbaleri. Jose Mourinho, Massimilliano Alegri, Jurgen Klopp su bili "onako"...

Po našemu bi uvriježenom mišljenju onda prije očekivali da je Franco Baresi trener nego Carlo Ancelotti...

Postoje i izuzeci, ali oni samo potvrđuju pravilo.